Kada je New York Times odabrao Manju Stojićza jednu od svetski vrhunskih ilustratora knjiga za decu, 2000te godine, ona je još uvek bila nepoznata u međunarodnom izdavaštvu. Zemlja njenog rođenja, Jugoslavija, raspala se tokom građanskog rata. Susedi koji su nekada živeli u miru počeli su da se međusobno ubijaju, a deca koja su nekada živela u etnički mešanim zajednicama da se suočavaju sa užasima smrti njihovih najbližih. Manja, mlada umetnica srpsko-hrvatskog porekla, trudila se da živim bojama očuva dečje snove.
Kako se njena zemlja rođenja gubila sa mape sveta, Manjine knjige nastavile su da deci širom sveta donose radost. Izdanja njenih knjiga objavljivana su u Aziji, Americi i Evropi, i svuda su dobijale priznanja. Uvrštena je u uži izbor za britansku nagradu Kate Greenwood (2001, 2008), kao i za druge umetničke nagrade. Pa ipak, tokom mog prvog razgovora s Manjom, u njenom londonskom studiju, u zimu 2006/07, kada sam je upitao koje od tih brojnih priznanja je njoj najvažnije, ona mi je odgovorila da joj je najveće ono koje joj odaje njena kći, Ljuba. Ljuba takođe odrasta u multikulturnoj sredini.
“Ljuba je uvek bila moja najošl;trija i najzahtevnija kritičarka”, rekla mi je Manja. “Kao i ostala deca, ona je uvek neposredna u izricanju svojih kritičkih sudova. Sliku ili voli ili ne voli. Možete da dobijete vrsne pohvale i od najprofesionalnijih međunarodnih stručnjaka, članova žirija za nagrade dečjim ilustratorima, ali ako vaše ilustracije ne dotiču decu, ne možete se smatrati ispunjenim umetnikom.”
Kadgod bih se vraćao u Evropu tokom narednih šest godina, uvek bih se potrudio da nađem vremena, posetim Manju u Londonu, i nastavim naše razgovore o njenim najnovijim projektima. Bilo u studiju ili u kuhinji, za stolom s vegetarijanskom hranom, uvek bi me njena kći Ljuba, rođena Londonka, iznenadila nekim pitanjem. Upitala bi me tako, “Zar ti zaista nameravas da ukrades moju baku?” ili “Jesi li video ono zeleno drvo s bakinog prozora? Da li znaš da nekad i lisica dođe u našu baštu.”
Ljuba je postala neizostavna u mojim razgovorima s Manjom. Ona je bila ta koja mi je rekla koje boje je lisica koja posećuje njihov vrt, a koje boje su jaganjci koji proleću nebom tokom kišnih dana. Kada sam ih jednom posetio, Ljuba mi je otkrila gde se u njihovoj kući skrivaju neke druge životinje, gde su skriveni lav i slon u njenoj sobi na drugom spratu. Nastojao sam da zadržim ozbiljan izraz lica. “Ako mi ne veruješ, dođi u moju sobu kad mama ode na posao.”
Sledećeg jutra Manja je otišla na posao rukovodioca grafičkog dizajna u najvećoj izdavačkoj kući, Pearson Education, a njena šestogodišnja kći mi je pokazala skicen-blok sa plavim lavom, šarenim zebrama, narandžastim slonom i drugim fantastičnim životinjama. Slikala ih je krejonima u svim mogućim i nemogućim bojama, i lićili su na veoma šaroliku porodicu. Ćak su i oblaci poprimili oblike magičnih životinja - letećeg vodenog bufala i drugih ljupkih stvorenja. Ljuba je tvrdila da se s njima sprijateljila kad je bila u Africi, u poseti svojoj baki i deki iz Zimbabvea.
Godinu dana kasnije upitao sam Manju zašto i deca koja žive tako daleko od Evrope vole njene knjige, a ona mi je odgovorila da je to verovatno zato što kad slika nema neku posebnu kulturu na umu. “Deca iz Južne Afrike, Kine, Rusije, Japana, Amerike, ili bilo koje druge zemlje gde su moje knjige objavljivane, mogu da se razlikuju po tome šta jedu ili kako se oblače; njihove igre, pa i jezik koji govore mogu biti različiti, ali su u suštini sva ona ista; sva su deca radoznala! Radoznalost nije kulturni ili društveni fenomen, već nešto univerzalno ljudsko. Kad posmatramo decu kako istražuju svoje najuže okruženje, najpre očima i ustima, a potom postepeno rukama i nogama, to je kao da upoznajemo početak njihovog životnog puta... Puta u svet mašte sačinjen od bezmernih oblika I boja.”
Sudeći po Manji, put svakog deteta je istovremeno i vrlo individualan i veoma sličan, pa je zadatak umetnika da poveže dečju prirodnu radoznalost sa dečjim smislom za pustolovinu. Nasuprot svetu u koji ih uvode odrasli, gde je sve merljivo i otud manje ili više teško da se kontroliše, u dečjem svetu je linija koja deli san i javu često nejasna, što čini da je sve moguće. Dečja mašta nema granica. Kada sam upitao Manju je li to razlog što njene boje i oblici lako prelaze granice i osvajaju decu bez obzira na njihovo etničko poreklo, ona mi je sa smeškom odgovorila da ona nije kulturni antropolog koji traga za razlozima, već illustrator koji se poigrava bojama.
Iako Manja umanjuje svoju ulogu umešne komunikatorke među različitim kulturama, koja to ostvaruje umetničkim sredstvima, jedna japanska kustoskinja koja je proučavala njene ilustracije bila je posebno zadivljena japanskim izdanjem Manjine knjige “Kiša” Sudeći po Hitomi Abe, s tokijskog univerziteta umetnosti Musashino, Manjine slike mogu samo naizgled ličiti na jednostavne ilustracije za decu, ali su u suštini veoma pažljivo komponovana umetnička dela u kojima uživaju ne samo japanska deca već i Hitomini kolege, japanski grafički dizajneri. Kada je Hitomi, koja je smatrala da su kompozicije u knjizi “Kiša” i jednostavnog i složenog dizajna, kontaktirala Manju s idejom da prikaže njene radove u jednoj online japanskoj galeriji, Manja je odmah prihvatila ponudu. A kada me je saradnik Hitome, web-programer, upitao zašto gospođici Stojić izgleda nije važno što je kustoskinja izložbe samo student likovne akademije, a online galerija tek počinje i nema tako izvesnu budućnost, pomenuo sam mu Ljubu. Ko je ta Ljuba? O, Ljuba je jedna od najzahtevnijih kritičarki. Narednih pola sata smo proveli u razgovoru o Ljubinom svetu mašte, skrivenom u njenoj londonskoj sobi koja se nalazi odmah pored sobe njene majke rođene u Jugoslaviji.
Iako je Jugopslavija prestala da postoji kao država, ona i dalje živi u umovima globalno aktivnih umetnika. Jedna od njih je i Manja Stojić, slikarka dečjih snova.
© 2013 Joseph Polack, Serbian Translation: Ruzica Rosandic.